EPIDEMIJA
Sezona je u najvećem jeku,
turistički posli fino teku.
Navalili iz ciloga svita -
nikad tako, ka ovoga lita.
Stivali smo Čeke i Ingleže,
Njemce, Ruse, pa i Holandeže
u sve sobe, buže, apartmane -
s kužinama, nek se dobro hrane.
Ali nismo stavili zabrane,
da ponesu probavne organe!
Pa sad eto, velikog problema -
na brzinu tu rišenja nema.
Dok smo vridno euriće brali -
furešti su u kondute srali,
robu prali, trošili sapune,
crne jame napunili pune.
Za tri dana crna jama puna,
a to piza šes'stotina kuna.
puno mi je, pa ću još prin zore
cili višak skalati u more.
Neću zvati cisternu ča prazni -
nikog nima, ko će da me kazni.
Kad bi bila od svakoga zvana -
čekali bi i godinu dana.
Jer cisterni puno malo ima -
za sve jame tu vrimena nima.
Na svaku je na 'ijade jama,
a brže je, kad se prazni sama.
Duperamo puste deterđente
sa mirisom limuna i mente,
pa je škrapa a i more čisto,
lipo blista, ka i naše misto.
Kolovoz je i odlazi lito -
skupih lovu sito, berećito -
sad se borin sa probavnon mukom:
«Ritki slučaj s'ubrzanin trkom...»
Kriv je tome neki virus, kažu -
drugi vele, kako oni lažu -
pari mi se, svi govore ludo,
jerbo mi smo ekološko čudo.
Ča će nami izmetni kanali -
za to nisu naši stari znali.
Za gomilon čučnuli su lešto -
s bokun stine obrisali vješto.
Ako neki tu probleme vide,
nek nabave, neka se ne stide:
Sto pelena za vele i male
i krevete za spliske špitale.
Nidžo-kaktus,
bockavi spektator -
krajem kolovoza 2006.
