1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
Na
Glavici, odmah pokraj porta,
tu stanuje plemenita sorta.
Svi Domići od starog do mlada,
svak’ se divi, jer tu sloga vlada.
Šesne dame, kršni sokolovi,
dva junaka, Gajini sinovi,
lipa dica, a i lipi dvori,
sve je Gajo uspio da stvori..
Tu
je Grajfer, jedan od sinova,
kao mora iz najcrnjih snova.
'ko je s njime podilija kruške,
zapale ga samo suve drške.
Majka mu je Šintorova Ruža,
a uzela Domića za muža.
Od dvi strane Domićevi geni -
nije lako ni njegovoj ženi.
Lipotica iz sela Vranjica,
vitka stasa, profinjenog lica;
udala se, nije radi šolda,
već mislila: evo Žan Belmonda!
Imao je s bratom grube riči,
al’ u srcu, on se njime diči -
su dva brata uvik ista šema,
da je dobra..., i bog bi ga jema.
Neki puta na sina se ljuti -
mali misli, ali mudro šuti:
«Kad narastem duplo ću ti vratit,
za svu viku skupo ćeš mi platit!»
Srce mu je kao od pamuka,
oči hitre, uši ko kod ćuka,
svaka ruka ko kompjuter vješta -
spretna li su Grajferova kliješta.
On
je momak od ribarskog roda,
ne možeš ga odilit od broda.
Bura jugo ili kiša lije,
on u kući skoro nikad nije.
Puste mriže u more molaje,
bez pauze vridno on kočaje...,
navigaje po sinjemu moru,
danju, noću, do u ranu zoru.
Neki puta i u'vati nešto,
ako proda, ode lova lešto,
sva družina njega obožava,
ili voli, il' ga zafrkava...
Na
njih viče i sa neba skida:
«Vozi nazad, a Ti, šijaj sprida!»
I jopet je slaba srića bila,
za špaker se mriža zakačila...
A
moglo je biti mnogo gore,
kad je zimi upao u more.
Nema šanse, da mu nešto bude -
neće njega, kao druge ljude.
Zdravlje mu je jače od čelika,
iako se ne okusi mlika.
On poznaje sasvim druge slasti -
sve ga kripi, osim vruće masti.
Kad ga tribaš Ti ga zovi sebi -
sve će redom obećati tebi.
Ako kaže, da će odmah doći -
sigurno će pet nedilja proći.
Odlučija još u ranu zoru
sa družinom zapasat u moru.
Ne čekaj ga, da ćeš ribu kupit,
bolje Ti se za Trogir uputit...!
U
Trogiru peškarija puna,
ima ribe i za manje kuna,
nego što ćeš u Slatine platit!
Isplati se po putu se patit...
Bonaca je, more kao ulje -
možeš lovit, nećeš dobit žulje.
Mario se po postelji valja,
a na brodu suva mu je galja.
Kad zapušu bure, fortunali,
zove družbu i motore pali.
Put konala gajeta se kreće...,
nema veze, što se lovit neće.
Nema ribe, jerbo bura dere.
Skalaj mrižu, nek je more pere!
Opet nisu uvatili ništa,
nema veze, bar je mriža čista.
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
Branko, Crni i Bembela bidan,
znadu dobro koliko je vridan.
Reču doma, nek' se ručak kuva,
da ne bude samog suvog kruva.
Kad je lito, kad se riba lovi,
gajeta mu ne može da plovi.
Nije čudo, jerbo je na suvo, -
u tri dana osušilo drvo.
Na
madire vidiš samo buže,
kroz kolumbu možeš provuć uže,
ako ispod staviš četri kola -
može služit kao karijola.
Obeća je, neće više pušit -
ima straja, da će ga udušit.
Nema šale, opklada je pala,
ne za jedno, za tri janjca mala.
Izdržava nekoliko dana,
jer je cijena za jaganjce slana.
Al' se nešto na Glavice dimi,
ko fumari, kad se loži zimi.
Niko ne zna oklen dim dolazi
i da li se obećanje gazi?
Da se puši, ne može se reći,
al' izgleda, brzo će se peći...
On
Čekinje ispod oka ćiri,
duša mu se od dragosti širi,
ako koja dođe malo bliže -
cili život počne da se diže.
Nima straja, da će skrenut s puta,
jerbo jema tri čuvara ljuta -
šest očiju njega paze budno,
nesmi bidan ni pomislit bludno.
On
turiste na sve strane traži,
na srid puta, ali i na plaži,
sve ih redom za rukav potiže:
Dođite mi na Glavicu, bliže...!
Nema veze, što je kuća puna,
samo da je štogod više kuna.
U ormaru ima još dva mista -
možeš smistit skoro pet turista.
Potriba je - to je svima jasno,
u devetom bit će opet kasno,
opet čekat do sijedećeg lita,
kesa s lovom nije nikad sita.
Možda jednom nov kondut osvane,
da ne triba čučati sa strane,
da curice i stajati mogu -
a ne cupkat prekrštenih nogu...
Možda jednom i cviće iznikne,
lipi đardin ispod bora cikne,
da izgleda, ka da je u raju -
Domićevi to napravit znaju..
Nije dosta, da su skale čiste,
a pogodne samo za artiste.
Na sva mista rukohvata treba,
jer opasnost na sve strane vreba.
Bog je dao ponajlipšu plažu,
barem tako svi mještani kažu,
al' ostalo ko od Boga dano -
nije puno poslin uljepšano.
A
kad vidiš ono jadnog puta -
kao da je Paris – Dakar ruta;
riskantan je i sa same koze,
ipak stalno tu auta voze.
Neću više u Gajine dirat -
najlakše je samo kritizirat.
Moram gledat isprid svojih vrata,
sve izgleda ko šopska salata.
Ne
smim više na Glavice doći,
a ni Ruži kazat se na oči -
Gajo će mi kožu oguliti
il' za glavu ja ću kraći biti.
Ovo pišem, jerbo su mi dragi,
ko zlo misli, odnili ga vragi!
Al' ću pustit crno kao sipa,
ne vridi mi koža ni pet lipa.
Ova pisma jeste mala šala,
bez pakosti i bez malo zala.
O kome se ništa ne govori,
tu ne vride ni čeljad ni dvori...
Nidžo kaktus, bockavi spektator.
