Moje Slatine
Kontra Splita grada na malome škoju -
ostavi' san štradu i jubjenu moju,
izgubi' san dušu - na srcu mi rane,
parti' san na more - puste oceane.
'oću l’ skoro jopet u Slatine doći?
Kada će ih vidit moje suzne oči?
Zašto uvik lutan, zašto sudba kleta -
ruši moje snove - mojon srići smeta...?
Ne tugujte dani, ne tugujte noći,
na moju ću štradu jopet skoro doći.
Pojubit ću zemju dragog rodnog mista,
ča na suncu jarkom, kano perla blista.
Kad se doma vratin kod žene i dice,
niz lice poteku suze radosnice...
Ali tuga moja jopet će me stići,
jer za kratko vrime u svit moran ići...
Kada doma dojden, poć’ ću iza briga –
zahvalit se Gospi, ča se za me briga.
U pogledu njenon sva se jubav krije,
ča nad Slatinama stoljećima bdije...
Od Slatina majko, milostiva lica,
bezgrišnog začeća, Ti od Prizidnica.
Prid blaženin likom na kolina padan -
blagoslovu njenon skrušeno se nadan...
Slatine su perla kaštelanskog mora,
lipih maslinika, makije i bora...
Slatine su biser i dom moje duše
u njem’ je bonaca i kad vitar puše...
Nidžo-kaktus,
bockavi spektator
